izduvaj ribice, Bog nam pomogao

Kako covek koji zeli da pise o ljubavi pobegne od patetike? Kako ljubav da bezi od patetike? Ljubav je, izgleda, sama po sebi pateticna. Ne bih ja to ni shvatila da nisam morala da ispijam bejlis sa popom. Pravoslavnim, crkvenim. Po vokaciji. Sa sve mantijom. Kaze on da voli da ispija alcohol sa mnom jer mu samo ja postavljam pitanja koja niko drugi ne pita. Svasta. Ja da znam sve sto on zna pa bila bih jebeni pop valjda. To sto su ljudi debili pa ga ne pitaju normalne stvari nije moj problem. Doduse, na svako drugo moje pitanje on se prekrsti, pogleda negde gore, ne dobije odgovor pa mi da neki svoj koji shvata. A ja sam veverica pa prihvatim. Vazi. Pitam ga za ljubav. Muskarac zena. On mi kaze: to je pateticna ljubav. Trenutak. Nebitno. Nevazno. Mi cemo da vaskrsnemo svi, Isus nam obecao.

Gledam ga, super je lik. Lepo se oblaci, kad ne nosi mantiju. A I posten je pop, nije pop mafijas dakle nije vecina u ovoj mojoj zemlji jebem joj mater. I smiren je, gotivim ga zbog toga. Ali ova glupost o ljubavi. Pa mislim se, jebem ti bas sve, kakvo bre vaskrsenje…necu cekam vaskrsnem da bih dobila to sto zelim. Ni da umrem necu. Necu jooos, necu josss, hocu da volim tog coveka, da on zna koliko ga volim, svaki dan da ga poljubim trista puta bez veze, da nas mrze ljudi koji ne umeju da se ljube. To hocu. Kakvo vaskrsnuce, aman covece, nek ti Bog oprosti, sta pricas.

On me provali, kao, pa se pere…ima ljubavi, ima, I ove pateticne, ovozemaljske….

Jes’ znas ti, a popadija krije pljuge kad’ ulazis na gajbu, ne znas ni da ti zena pusi…kakva je to ljubav, aman…sa sve molitvom pred spavanje.

A pita on mene, prethodno mi ugura u ruke molitvu tu istu, lepo pise pop, cirilica , pisano, pola mojih vrsnjaka n’ume da procita. Citaj, nagovara. Citam, sta cu…citam….

Sta mislis, pita? Otpija bejlis. Sta mislis ti, sta bi ti rekla sta je molitva?

Pa, ako cete iskreno, da mi plati crkva ja bih sela I mnogo lepse srocila molitvu. Al nece niko plati, jebeni kapitalizam. Ne svidja mi se. ja je nikad ne bi citala pred spavanje.

Pop me gleda. Ma nemoj, a sto?

Zato sto, jebi ga, Bog razume I non verbal. Imam ja molitvu iz srca. Nisam sjajan covek, daleko bilo. Imam vise mana nego vrlina, da ja znam. Ali, gledajte. Pravoslavlje me tome ucilo, a ucim pravoslavlje od trece godine. Znam kako se krsti I ko je svetac moje familije. Cini mi se da me Isus izveo na put tako da postupam ispravno. A ja postupam, osim kad ne userem. A Bog to zna, pa nije on budala, da mora sve da mu se crta I ove molitve jeftine, ja bih lepse napisala. Samo da mi daju lovu. Ne Bog, razume se, ali neki Vas sef ili kako to vec ide…..sto je do Boga meni dobro je, us’o mi u srce, pa tacno zna da nisam kvarna budala, iako sam budala. On to tolerise, vidim po sebi.

Pop me gleda, zapalila bih pljugu pred njim, nije smrtni greh, al ne smem prijatelj je mog caleta cale ne zna da pusim, makar se pravi, hriscanin je.

Tako ja poslednju utehu trazim kod popa da mi potvrdi da je hriscanski voleti drugo bice iako ti ceo svet govori da ne treba, ali tvoja dusa zna njegovu lepu dusu, pa je zrtva zarad viseg cilja opravdana, a ne sve one budale koje ti seru da tracis mladost I lepotu jer cekas nesto sto nemas (a decka nemas jer je birao cudne puteve gospodnje pa ga gospod malo sjebao taman kad je poceo tebe da voli) ali ne. pop ti kaze, kao izaslanik, mani se corava posla, kakva ljubav kakvi bakraci, zivi za vaskrsenje.

Taj bejlis ja licno mrzim jer je sladak I nikakav, samo ti bude muka od njega, pa sam jedva docekala da ga se ratosiljam sa sve bozjim izaslanikom I dodjem kuci da sama, na miru, pijem svoj viski.

I naravno, mislim o tome koliko ja volim svog decka kog nemam. Tako, pateticno, slusam njegove omiljene pesme I samo vrtim u glavi jednu recenicu:

“Dete, ja nikada nisam nikoga drzao za ruku. Ne umem ni da spavam pored nekog. Ni da zivim sa nekim. A tebe jedva cekam da vidim ujutru. Mrzim sto spavam, bojim se neces biti tu kad se probudim. Ja tebe dete, jebote, volim. Bas te volim. Samo se bojim da te ne izdam. Necu nikad namerno da te izdam, evo sad malo ozbiljno da pricamo, ti se uvek sprdas. Meni je samo u glavi da te ne razocaram. A moram da idem. Realno, sve mi govori da nece biti dobro, cim moram da odem od tebe. ako ne bude dobro I ako se to desi, samo te molim, nemoj da posumnjas u mene. Evo, ja sam ovo sa tobom. Ja sam ovaj covek. Ono drugo-nisam to ja. To su jebene pare. A ne volim pare, samo mora da ih ima. Jel znas. Jel znas. Jel znas.”

Znam, bre. Nema tog popa na ovom svetu, pod cijim god krstom da zivi I sta god zena krije od njega, koji ce da me ubedi da je ova ljubav beznacajna. Ok, slazem se – trenutak je. Ali je moj trenutak ovde. I nema tog coveka koji ce da mi u svojoj besmislenosti kaze da ja nemam ovaj trenutak ovde ili da mi ga izabere. Bio je, ali je prosao. Ili, cekaces mnogo godina ali neces cekati jer ljudi danas ne cekaju. Pa cekajte, vi!

Ko ce meni I njemu da objasni od vas sta je ono sto smo mi imali? To je toliko pateticno I prelepo da je dosadno pricati o tome. Meni bar. Ja sam samo to I cekala. Tu savrsenu dosadu. I koliko cu jos da je cekam, oprostite ljudi, Boze, pope (ljubim ruke) ali to je samo moja stvar. Cini mi se da tolicno biram, ne?

I napravila sam gresku. Nismo mi imali, mi imamo. I toliko sam drska da znam da cemo da imamo. Svakako ne vrlo prikladno za savrsenu crkvu, savrsene ljude I savrsenog boga, ali meni je toliko savrseno da bih sutra, ako zatreba, tom istom Bogu platila jedan bejlis da mu se zahvalim sto mi dao I ono sa njim bez bilo kakve naznake da ce ikada da se ponovi (jer Bog nema posla sa ljudskim zakonima) da bih mu platila I celu flajku. Tako da, molim lepo, hvala lepo, ljubav mora da se veze za patetiku jer je krajnje pateticno sto ja sada sedim sama I pisem, a onaj ko jedini treba da bude tu nije tu jer ne moze da bude zato sto je kreten, ali gde ces lepsu patetiku. Usudjujem se da zakljucim, veoma sigurno, da je patetika samo izgovor za banalnost, povrsnost I sirovost. Pravi covek, sa srcem I Bogom u tom srcu, koji se kapiraju bez verbala, nikada za lepu stvar nece pomisliti da je pateticna. Koliko god da postoji.

Makar I ovaj glupavi trenutak koji nije vecan. Moze biti da cu da volim istog decaka I kada vaskrsnem. Bas hocu. Sta cemo onda, pope? Najjace da cu da zaboravim. Ja od njega nikada ne bih krila svoju dusu, a kamoli svoje cigarete. steta je sto su pravi ljudi, od duse, voljeni, koji vole…steta je sto su takvi digli ruke od zivota. I tebe. I Boga. I ljubavi. A nije li ljubav sve to? 

napisala sam blooog, ima t,,r,,,p..ic paraaaaaaa

Moram da objasnim mojoj Jeleni da je prijateljstvo izmedju zene I zene moguce. Pre svega moram da objasnim da je ona MOJA jelena, a ne jelena mog prijatelja, iako je kao takva usla u moj zivot.l ne osporavam ovako njenu pripadnost njemu, samo tvrdim da je I moja. Naravno, moj prijatelj ne moze ni da ima devojku koja se meni ne bi dopala I koju ja ne bih zavolela, ali ako bih nastavila u tom smeru pricala bih o njemu, a to mi nije namera.

Dakle-u najkracem blogu koji cu napisati prvo isticem recenicu koju sam davno davno procitala I zapamtila…

“da bi jedna zena bila prijatelj drugoj zeni ne sme nikada da dozivi konkurenciju u njoj”

I to je dovoljno za mene I devojku mog prijatelja. Devojku, mog prijatelja. Mi smo, tako slucajno, dosle zajedno do toga da nikada jedna drugoj necemo biti konkurencija. I necemo. Zato sto, pre svega, Jelena je vrlo slicna meni. Samo malo manje upadljivo. Nije odrasla u Srbiji. Iako jedina kapira moje sale, u citavom drustvu. Ali, ne. nije nama dvema to ono sto nas je spojilo. Bar mi se cini…

Jelena je odrasla na drugom meridijanu. Ali, ista prica. Mama, tata, mladji brat. Vaspitanje. Obraz. Moral. Zivot. Covek. Sin, cerka. Cerka, sin. Veoma prosto, veoma slozeno-nadjemo se tako sto priznamo jedna drugoj da se ni same nismo snasle u datim ulogama, odnosno da smo se jako snasle u datim ulogama. Nikada jedna drugoj nismo priznale, ako se secam, ili ako se secamo. A mislim da se secamo. Genetika.

Jedino oko cega se jos ne razumemo je moja teorija da, ipak, zena zeni moze da bude najveci prijatelj. Ne muskarac. A muskarci su meni najveci prijatelji. I jeleni isto. Samo, ja sam odrasla u Srbiji. Jelena je imala srece…nije… ali, ja malo tih….jednu,dve…prijateljice….ne bih menjala za petsto pet prijatelja.  Iako se slazem I dalje. Muski prijatelj dragoceniji je od svih devojcica drugarica ovog belog sveta. Posebno za zene poput nas. Koje ne interesuju maskare, firme, automobili, racuni, letovanja…hvala nasim tatama na svemu tome ujedno I lekcijama da to ne cini coveka.

Dakle, jelena, ovaj blog za tebe, jer:

- samo dve zene mogu u 6 ujutru da pricaju o muskarcima koje vole, a koji ne umeju da rese problem, pa njih dve preuzimaju na sebe resavanje istog, jer one mogu. Ne zato sto misle da su pametne, nego zato sto imaju ono sto ti muskarci nemaju-cinjenicu da u resavanju problema ne sme da prevlada muski razum nego zensko srce.

- samo dve zene mogu da naprave dobru atmosferu u kafani, ako su svi muskarci za stolom sjebani

- samo dve zene mogu da naprave da svi budu sjebani za stolom u kafani, ako su svi muskarci za stolom veseli

- samo dve zene mogu da sede muskarcima u krilu, ako je guzva u taxiju

- samo zena zeni moze da pokaze brus u torbi koji je skinula pre pet minuta u toaletu, a da naidje na potpuno razumevanje, bez ijednog lascivnog komentara

-samo zena moze zeni da kaze…da, taj decko tebe jako voli, a da ne bude njegov ortak..zena, iako je njegov ortak, ipak je zena…da, on tebe jako voli, ortak zena.

- samo dve zene mogu da ubede sve muskarce za stolom da cekaju novu godinu onde gde one hoce

- samo zena koja ne veruje u zensko zenska prijateljstva moze da razume zenu koja ne veruje u zensko zenska prijateljstva. To jest, samo zena koja je prosla I prolazi mnogo divnih muskih prijateljstava moze da kaze zeni da stvarno nije samo muska stvar ako ti neko kaze: “u pola noci, pola noci….” Bez sujete, price o maskari, momcima ili nekoj gluposti….samo onako, ljudski. Muski. Zenski. Jer je stvarno bas moguce. Ne uvek, naprotiv. Uglavnom nikada. Ali je moguce. Nekada, pokatkada. A ako jeste-onda nema muskarca druga koji moze da ti da ono sto moze da ti da zena drug. Nikako.

Ne bih ovo ni pisala da me ne prozivas u kafani da sve strpam u blog. Ne bih ti ni posvetila blog da mi nisi pokazala sta imas u torbi. Najmanje bih sve ovo radila da ne mislim da smo prijateljice, ali onako ti I ja nekako, spontano,polako ali sigurno… bez muskih prijatelja….u svakom slucaju, koliko se radujem mom drugu, mnogo vise se obradujem njegovoj jeleni…ili mojoj jeleni…a to je opet ista stvar…zavolecu te vise nego njega!

Dakle, postoje z z prijateljstva, mada, ogradjujem se….i ispravljam onaj citat koji sam nasla….

Ja mislim da zena zenu moze da voli ne samo ako ne vidi konkurenciju u njoj nego ako u njoj vidi osobine koje ceni kod muskarca. Dakle-zena koju ja gotivim mora da bude laf, mangup, kavaljer I gospodin, ali pre svega dama…mudra, nacitana, sposobna , vedra, zanimljiva I lepa. Znaci-sve to mora da bude. A, dobro je, tu si, sa svim tim…zato, izvoli blog, da me ne prozivas za blog, bolje me pustis da pisem o trenutku nego da ti pricam o svom ljubavnom zivotu. Pa da vidis sta je muka.

Ostaje nam jos samo da ne pricamo proste I ruzne reci I bicemo prave dame. Iako smo onako, bas neki ortaci. I bas mi je drago sto je pao izbor na mene da upisem one 22 cifre za novogodisnju noc………..one su te dovele u moj zivot. Sutra ti pricam o novoj maskari…..ako se setim da je kupim. 

-

MAMI I TATI. UMESTO HVALA ZATO STO SU USPELI U SVEMU

Kada bih sve I nista, pricala I ne pricala, ja najradije sednem sama. A tesko priznajem jer me malo ko razume. Pokusala sam da objasnim Ani I Miti, nisu skapirali. Bice da me jako vole. Znam.

Ja sam od ljudi koji ne vole svoje rodjendane. Ne da ih klasicno ne volim, kao sto ne volim pihtije, Partizan, kukavice, luzere, policajce ili nuzdu. Ne tako. Rodjendane ne volim drugacije. Nekako stidljivo. A nisu krivi moji roditelji, babe, traume iz detinjstva…ne. imala sam ja najdivnije rodjendane na svetu., zelelo bi ih svako dete. Voljene rodjendane. Voljenog deteta. Trudili se svi. Mama mi uvek pravila torte. Ja sam dete inflacije. Nekih sestih decembara nije bilo puno toga kod nas u kuci, ja sam uvek imala tortu. I to ne bilo kakvu..ne. imala sam najlepsu tortu od sve dece. U toj torti bila je ljubav moje majke. Nekada se pitam kako da joj objasnim koliko mi je tada pravila I napravila svet ovakvim kakvim ga ja danas vidim. A nikada ne znam. Mozda bi samo trebalo da joj kazem: znam koliko je tesko bilo napraviti “musavka” za moj deveti rodjendan, znam da si bila budna celu noc I znam da si pozajmila pare da bih ja bila srecna tog jutra mog dana. Ali mozda I ne bi trebalo, moja mama zna da ja to znam, a sto je najbolje zna I da tada nisam znala nego da sam shvatila. Nekako. Zato je I ponosna svakog sestog decembra. Nekada je prosto glupo izreci osecaj. Meni uglavnom jeste. Ako ga kazem nema ga. Lazov sam. Nije to tema. Moj tata. On je mami bio tajni saveznik u musavku. Nikada direktno. Verovatno kroz tajno ubacenih 50 maraka. To njih dvoje znaju. Ja tvrdim jer ih vidim danas…da nisu tada znali da se razumeju ne bi se onomad onako lepo smejali jedno drugom. To mene cini ponosnom. Mada me tata precenjivao, cini mi se. Oprastam mu jer znam da to sve tate ne rade svojim devojcicama. Tati je bila poklonjena moja prva petica iz matematike , srpskog, biologije. Zbog tate se bilo tuzno zbog prve dvojke. Tata je hteo da njegova cerka bude sve. Cerka je dobila prvu violinu. Ne ume da je svira, ali valjda I danas sa svojih skoro trideset voli sve kafanske pesme sa violinom. Moja cerka ce morati da svira violinu svom dedi.

A mozda ne volim rodjendane jer su oni kradljivci vremena. Ili jos gore-opominjac. Sabirac svega. Sta je bilo, sta je moglo, sta ce da bude, sta nece, sta mozda hoce, a mozda nece. Mozda sam oduvek izvlacila ovakav zakljucak, a bice da nisam. Rodjendani su lepi. Cisti su. Tu su da ti pokazu ko si danas. Da pozelis sta bi voleo da budes. Sto se mene tice, tu se poklapam. Tek nocas. Na pragu svojih 27 znam ko sam. Sta cenim, cemu stremim. U sta verujem, od cega sam se sklonila. Zasto verujem u Boga, zasto verujem u sebe, zasto se ne smejem onome cemu sam se smejala pre samo godinu dana I zasto nemam nijednu zelju sada. Sve su mi tu. Moje, ispunjene. Imam ljubav. Imam sebe. Imam mamu koja je pravila musavka I tatu koji je kupovao violinu. Decka zbog koga zelim da odrastem. Ne sasvim, ruzno je lagati za rodjendan, ali toliko da njemu bude lepo. U principu, imam trenutak u kome znam da sam jako voljena. I to je mozda razlog zbog kog bih mogla da zavolim svoj rodjendan. Onako stidljivo.

Mozda je moj rodjendan jedini trenutak u kome ja mogu da napisem (nikako kazem) da nema mesta za sve sto zelim neka mi se ostvari. To su me naucili mama I tata. Malo sam kasno shvatila sta su mi pricali, ali sam shvatila. Desavace mi se ono sto zelim I za sta se borim. Ja sama sebi zelim, za svoj rodjendan, da ne izgubim ono dete u sebi koje se radovalo musavku, da to dete kada treba bude zena od 27 godina koje ce znati kada to dete mora da se sakrije, da uvek stezem ono sto sam povukla iz kuce-saznanje da pravog coveka pravi karakter, borba, snaga I vrlina. Zelim jos, sama sebi, da mi drug bude sreca pa da ne bude bas puno losih dana.  Zelim sama sebi da ljude koje volim vidim srecne I zdrave. Da se smejem sa njima, da uzivam sa njima, da se svadjam sa njima I da znaju koliko ih volim.

Zato, hvala. Hvala mom tati koji je napravio devojcicu-sina, sa muskim karakterom I zenskim manirima. Hvala mu sto sam od njega naucila, svesno ili nesvesno-da se obraz racuna. Da devojcica mora da bude prvo covek pa tek onda zena. Tata, cerka ti je covek. Hvala mojoj mami koja je napravila devojcicu od devojcice, koja cita knjige, voli poeziju,  voli umetnost I voli ljude. Mama, cerka ti je zena. Hvala lekcijama od kojih sam manje devojcica, vise covek I hvala lekicijama od kojih sam vise covek a manje devojcica. Nije to sve nekako lako, a nikada mi zelja nije ni bila dok gasim svecice da bude lako. Zelja mi je uvek ista. A nisam je ni prvi put pozelela slucajno…

Zelim da I sledeci rodjendan budem ovoliko voljena I ovoliko volim. Zelim da ljudi koji me vole osete I znaju moju ljubav. Ako imamo to, imacemo sve. Hvala mami, tati, bratu, porodici I prijateljima za svu ljubav koju imam. Meni vise ne treba. Sve preko toga cu uspeti sama. I bilo ko. Sve dok, na taj svoj jedan dan u tih 365 smes sebi da kazes da si, ipak-covek. Pa cak I onako, stidljivo….