MANJA DELI

-Hajde, pocnite vec jednom, bio je nestrpljiv mladic. Izgledao je kao da ima oko 30 godina. Gledao je u starca svojim sitnim ocima, stegnuo je zube I blago se povio ka njemu. Starac je cutao I mesao karte.

-Pocnite vec jednom, zuri mi se. Svestan sam da ce mi izgleda uvek biti ovako, napravio je pauzu, izvadio  jos jednu cigaretu, prekrstio noge I povukao dim. Uostalom, je li mi ovo neka vrsta kazne? Ova tisina? Svi pre mene su isli mnogo brze, meni se cini da sedim ovde vecnost. U trenutku je pomislio koliko je glupo to sto je izgovorio. Ucinilo se da se malo I nasmejao. Starac je cutao I mesao karte. Dim je isao pravo u njega. Nije se obazirao. Ne razumem zasto kazu da je tisina bolja od reci, nastavio je mladic. Nikada ona meni nije bila jasna. Ne volim je jednostavno je ne volim. Ne mogu da izdrzim sam sa njom ni tri minuta. Takav sam covek. Volim buku. Vi to ocigledno ne razumete. Raspitivao sam se ja kakvi ste Vi, samo da znate. Ali ko ce da mi kaze. Niko ne zna. Samo cutite I mesate te karte. Ali obecao sam sebi. Obecao sam nekoliko puta, dobro, ne bas sebi nisam nikada sam sa sobom pricao  o tome, ali tako se kaze I kada se obeca nekom drugom. Nateracu ja vas da mi kazete sve. Da, da. Sve, dobro ste me culi. Mladic se zaturio u stolicu, podigao jednu ruku preko naslona, malo rasirio oci I ucutao. Zagledao se u starca.

-A vi nikada niste ni cigaretu zapalili. Uzeo je paklicu. Vi ne znate kakva zadovoljstva propustate. Ne gledate ljude u oci. Ne interesuju vas njihovi zivoti. Po ceo dan, na takvog coveka vi meni licite-da vam kazem, po ceo dan vi mozete da sedite I mesate te karte. Hajde, hajde, evo, uzmite jednu cigaretu, podigao je levu obrvu I nacerio se zabacivsi glavu u desnu stranu.

Potpuno neocekivano starac je zastao na trenutak, pruzio ruku I izvukao ponudjenu cigaretu iz paklice. Mladic je zanemeo. Otkako sedi tu prvi put je cuo starcev glas.

-Pa dajte mi I sibicu, molim vas. Ovako izgleda kao da me provocirate.kao da zednom u pustinji dajete najfiniju casu, ali praznu. Mladic je bez reci dodao sibice starcu.

-Kazite mi, sta mislite. Zamislite coveka koji uziva u duvanu. Pusenje mu predstavlja jedno od najvecih uzitaka. Slast kojoj se predaje celim bicem. Dvadeset godina. Svakoga dana, bez izuzetka. Kako biste opisali stanje takvog jednog coveka koji kod sebe ima punu paklicu cigareta, ali nikakvu mogucnost da ih ikada vise zapali? Sta vam prvo pada na pamet? Kako se on oseca?

- Ljutito. Ocajno. Bespomocno. Zamiljam sebe u toj situaciji. Da, tako bih se osecao. Mozda na kraju I tuzno. Plakao bih. Da, sigurno bih u nekom trenutku dubokog ocaja I zaplakao. Pa ja sam strastveni pusac. Odbijam da svoje cigarete dozivljavam kao svog neprijatelja. Neka puste oni tu pricu o stetnosti. Meni prijatelj pruza zadovoljstvo, ne neprijatelj. Ne bih se ja bavio mnogo sta ce biti kada bude. Pa nas dvojica to vrlo dobro znamo. Nema tu mnogo mudrosti, nasmejao se mladic I krenuo po novu prijateljicu. Starac je mesao karte. E, posle tog placa, skupio je ionako sitne oci, povukao dim, pogledao u starca I presudio:posle tog placa bih se pomirio sa tim da jednostavno nikada necu dobiti sibice. Moram vam priznati, ocekivao sam teze pitanje. Opet se nasmejao. Sta biste vi uradili?

-Ja ne uzivam u cigaretama. Meni je svejedno.

-Dobro, ali stavite se recimo na moje mesto. Ocaj? Bes? Ljutnja? Da li biste I vi zaplakali? Opet cutite. Pa to je jedno od najlaksih pitanja. Nisam navikao na tolike pauze, posebno ne u ovakvim situacijama. Da pitam coveka: sta ces ti prijatelju sa svojim zivotom on bi cutao, ali da ga pitam sta bi ti, kada bi ti se moglo sa mojim zivotom-e tada bi odgovorio kao iz topa. Takvi smo mi. Vazda pametni u tudjoj glavi.  I to ne samo sta bi sutra. Nego I sta bi juce, sta bi danas I sta bi trebalo sutra, ali nece cak ni to jer moze se I drugacije. Sasuo bi mi u lice za tili cas. Nemojte me zato stavljati u neprijatne situacije na koje nisam navikao, nakezio se, opet stavio ruku na naslon stolice I povukao dim. Budite iskreni, sta biste uradili na mom mestu?

-Biraj kartu, starac je spustio spil na sto. Svaka karta bila je razlicite boje. Pazljivo ih je spustao da se ne vidi sta je sa druge strane. Izvoli, promesaj ako zelis.

-nema potrebe, mladic je jedva docekao. Sve vreme znam koju cu da izaberem. Tu tamno crvenu.

Starac je izdvojio tu kartu, ustao I protegao se. Mozes da ides, rekao je. Mladic je skocio sa stolice I posao prema masivnim belim vratima. Taman je krenuo da izadje, ali se setio. A sibice? Znam. Plakali biste I Vi. Zato niste hteli da kazete. Vas je sramota. Mene nije, u tome je razlika. Ali sramota vas je jer stalno cutite. Treba da pricate I sa drugima. Da vidite da ima jos takvih, da bi svi makar bili nesrecni neko vreme, ako bas insistirate da ste toliko drugaciji od nas I da nemate suze. Mada, kada malo bolje razmislim , glupo je plakati. Kada je kraj onda je kraj I tu je kraj I mudrovanju.  Dakle, prestao bih da pusim sa tugom ili bez nje. Dovidjenja I hvala Vam. Mladic je izasao. Starac se vratio u stolicu, skupio karte, otvorio fioku, izvukao punu paklicu cigareta, podigao noge na sto, zapalio I povukao dim. Stavio je Tom Waitsa na gramofon.

Obozavam ovu pesmu, rekla je I pokazala konobaru da bi zelela jos vina. Ko bese peva, uvek zaboravim?

-Tom Waits, promrmljao je I nervozno joj pripalio cigaretu. Nije mogao vise da je slusa. Zeleo je samo da ode kuci, ne zna ni zasto je pristao da dodju na glupu veceru uopste, ali vise ni to nije bitno. Po svaku cenu je zeleo da sto pre izadje Iz zagusljivog restorana. Ne podnosi dim ni pusace. I ona smrdi. Kosa joj smrdi, ruke, odeca. Sve. Ceo stan im smrdi na njene cigarete. cela ulica, ceo grad, drzava I cela planeta smrde na njene cigarete.

-Hoces li ikada prestati sa tim, nije mogao da precuti.

-Ne. Neko potpitanje mozda? Nasmejala se I otpila guljaj vina. Vec je navikla na ovakve trenutke, dugo su u braku. za deset godina zajednickog zivota znala je kada ne sme puno da prica. Znala je da ce joj jedini saveznik biti tisina. On je inace tih covek. Malo prica. Ne voli da razgovara sa ljudima. Uvek je u svojim mislima. Njeni ga zbog toga ne vole. Odsutan je, nezainteresovan. Ne daje se ljudima, ne trazi ljude. Obucen je u tisinu.

-nemam potpitanja. Zvacu konobara za racun, kasno je.

Ponovo se zatvorio. Mislila je da ce ova vecera mozda biti drugacija. Zapalila je jos jednu cigaretu. Oduvek se pitala kako je moguce da toliku kompaniju sa nekoliko hiljada zaposlenih napravi covek koji stalno cuti. To nikome nije bilo jasno. Tajnu je znao samo on. Jednom joj je rekao da ne valja puno govoriti. Ni cesto. Da samo covek koji ume da cuje tisinu ume da cuje sebe. A I druge.

Seli su u kola. Ona je vozila, on je gledao grad.Pljustala je kisa. Znala je da on ne sedi na mestu suvozaca. Znala je I gde sedi.

Mala planinska kuca, jezero. Nigde zive duse, tisina grmi. U kuci se cuje Tom Waits.

–Obozavam Waitsa, kakav odvratan glas, cini mi se da mogu da umrem od toga koliko je to grozno I predivno u isto vreme, zaletela se  I zagrlila ga. Smejao se I gledao je. Ozenice ljubav svog zivota. Jos tog proleca, kada je usla u tamno crvenoj haljini odmah je znao. I danas je on glavni vic u drustvu. Utanjenim glasom, prijatelji neretko umeju da ga citiraju: “kada je pravo covek odmah zna, ali ne pitajte me kako zna. Zna svakim delom sebe u najmanjem delu vremena, siguran je isto toliko koliko je siguran da je ziv I da dise. A sta me opet pitate kako? Pa ne znam-tako lepo, kao sto znam da me boli glava, da mi krce creva, da me svrbi kada me ujede komarac, kao sto si ti osetio da je on malopre prdnuo, a on da ti jutros nisi oprao zube. Eto, tako znate , a kada vam se desi znacete jos vise” Dok ona igra po kucici na jezeru opet je znao. Isto kao I prvog dana.

-“ej, dete, ode mi svet ako me zajebes.”

-“nikada.”

Zasto je njenih nikada moralo da bude klise. Zasto je njenih nikada trajalo 2 godine. Zasto je od tada proslo celih jebenih trideset godina a nijedna noc da nije pomislio na nju. Zasto nije ljut na nju, zasto je ne mrzi, zasto sada ova njegova idiotska zena pali novu cigaretu. Okrece se prema njoj, otima joj upaljac Iz ruke I otvara prozor. Zena pusta volan, krece da povrati upaljac, krivina se stvorila niotkuda. Bas kao I kamion. Sve je trajalo manje od 5 sekundi.

Cuje se Tom Waits, otvaraju se velika bela vrata.

-starac  sedi, mesa karte. Udjite, sedite, dobacuje.

-mladic ulazi, seda preko puta njega.

Cuje se samo dodirivanje karata. Tisina je teska, jaka I crna. Pritiska ih, povija. Nikog ne dobija. Starac nastavlja da mesa karte. Moze da prodje i vecnost, pomisli,  dok ovaj mladic nesto ne kaze. Sam sebi se nasmejao na tu glupost. 

-zapalite cigaretu, slobodno, ponudio je starac.

Decko se namrstio I odmahnuo rukom. Ne, hvala, ne pusim. Izgledao je kao da ima oko trideset godina.

-ko bi rekao. Vise ima danas pusaca nego nepusaca. Posebno tako mladih, poput vas. Dobro, ako se predomislite tu su vam cigarete, na stolu.

Mladic je malo rasirio sitne oci I vratio se svojoj tisini. Starac im je na kratko prekinuo druzenje.

-ostao sam ti duzan nesto. A ja ne volim da dugujem.nastavio je da mesa karte…

Mladic se ukocio na stolici I gledao mrsavog coveka. Sta prica? Je li poludeo? Kome duguje?

-ne dugujete vi meni nista, gospodine, ne znam o cemu pricate. Umoran sam, slabo sam spavao ovih dana, ali znam da mi niko nista ne duguje niti ja nesto dugujem.

-hvataj ove sibice, starac se pruzio preko stola I bacio kartonsku kutijicu mladicu. Zajebana je stvar kada ih covek nema. Moze se I bez njih, naravno, ako pricamo o vatri. Nije pronadjena zahvaljujuci sibicama, ali da ti ne pricam sada o tome. Zajebano je kada nemas sibice a pusac si. Ne da nemas cigarete. naprotiv. Da ih imas I to mnogo. Ali dzaba. Ne moze cigareta bez sibice. Ne vredi nicemu. Osusene travcice u parcicu papira. I, sta ce covek sa tim? Kako koji…vecina bi, koliko ja poznajem ljude, a slabo ih  poznajem,  pokusavala na sve moguce I nemoguce nacine da dodje do vatre, ali kada bi shvatila da je nece dobiti jer ja ili neko iz ove kuce ne da I da njih niko nista ne pita na kraju uzela I pojela sve te travcice sa papiricima, svojim noktima I delom garderobe. Opet, nisu svi ljudi isti.Druga grupa su ljudi poput tebe koji su ubedjeni da mogu da uzivaju, predaju se, naviknu na nesto do svog najmanjeg  atoma I onda da, manje vise lako izadju iz toga, sa tek ponekom suzom na racunu. I, pazi, to jeste moguce, ali znas ko to moze. To moze samo onaj ko je shvatio ono sto ja tebi dugujem. To su ovi treci. Ja tebi dugujem odgovor. Covek koji poznaje sebe I svoje granice trazice te sibice kao lud. Sasvim lud. Svuda I uvek. Onda imas dve mogucnosti. Starac je napravio pauzu, privukao pepeljaru I pripalio cigaretu. Mladic je izgledao kao da se dosadjuje. Prva mogucnost je da se radi o coveku koji je svestan. Koji se ne plasi. Sebe, drugih, zivota sa sibicama ili bez njih. Nece mu biti lako, ali ce da predje to polje. Posle mozda dobije upaljac, mozda ne. to je druga prica. Druga mogucnost je da se radi o nesvesnom coveku. Siromasnom. Brzom. Povrsnom. Ne losem coveku, naprotiv. Evo, u tvom slucaju, jako dobrom. Ali nespremnom. On ce ceo zivot zaliti za sibicama, cigaretama ili tamno crvenom haljinom. Mladicu su zasijale oci. Tamno crvena haljina. Zasto mu se znoje dlanovi. Gde je video tamno crvenu haljinu. Ne seca e. mozda je nesto sanjao. Nije bitno. Starac ga je uporno posmatrao.

-sta mislis o ovoj pricici, povukao je poslednji dim I ugasio cigaretu.

-Iskreno, ne zanima me mnogo. Prvo jer nisam pusac, a drugo jer prica moze da ima neki logican zakljucak. Ne kazem da ste morali da skratite, ali kazem da ste mogli odmah pravo u glavu. Jer ja to razumem I bez sibica. Cudno mi je sto ste bas uzeli tu komparaciju, ali verovatno imate neki jako dobar razlog. Ne bih se ja mesao u vase izbore. Prvi put se malo nasmesio. Cesto kada sam sam, sto je, trudim se, dobar deo vremena mog boravka ovde I sam shvatam puno toga. Ali samo posmatrajuci. Svestan sam da ne mogu, cak ni tako, mnogo da iskorigujem okolnost. Mozda nimalo, ali ne bih o tome. Posmatram da bih iskorigovao sebe. Zato zastajkujem . necu ja da sredjujem haos, nije to ni moguce. Necu ni da divljam I da pravim haos, to je moguce ali bi mi dosadilo kad tad. Ja bih da radim I jedno I drugo. Samo to mi je izazov. Shvatate me, pricam o svom haosu I malo doduse I ovom nekom oko mene. Ali, molim vas, kazite mi odakle vam ideja da se mi znamo I da vi meni nesto dugujete. Ne prestajem da razmisljam o tome. Ja vas prvi put u zivotu vidim I prvi put sam ovde.

-“izvucite kartu. “

Mladic se nageo I izabrao zelenu kartu. Starac je ustao, pruzio mu ruku I pozeleo srecan put. Vrata su se zatvorila. Izasla je starija zena.

-“to je bio momak bez sibica?”  nasmajala se prisla starcu I sela mu u krilo. Pojacali su muziku.

-“da, stigao je tacno na vreme. Nisam ga dugo zadrzavao ovaj put.”

-“sta si mu sada dao”, pitala je zena. Otvarala je flasu viskija. Sipala je I sebi I njemu casu. Nisu stavili led.

-“isto kao I prosli put, nazdravili su , ljubav…nasmesio se starac. Samo ovoga puta uzvracenu. Napreduje. Sledeci put ce dobiti I lovu. Ko zna, ako se pokaze mozda ga usere I neka igra na srecu. Ali ko zna u kom  izvlacenju.” Poceli su da se smeju, spustili case I otisli u spavacu sobu. 

Visoka devojka otvorila je vrata restorana. Svi muskarci I sve zene su pogledali u nju. Oni nisu bili tu. Nije ih videla. Nije ni usla, a znala je za kojim stolom on sedi. Jednostavno je znala. Kao sto znate da vam se piski. Eto, tako. Bas kao sto je znala da joj odlicno stoji zelena haljina koju je jutros kupila za prvu veceru sa njim.

 MILENA PETKOVIC