izduvaj ribice, Bog nam pomogao

Kako covek koji zeli da pise o ljubavi pobegne od patetike? Kako ljubav da bezi od patetike? Ljubav je, izgleda, sama po sebi pateticna. Ne bih ja to ni shvatila da nisam morala da ispijam bejlis sa popom. Pravoslavnim, crkvenim. Po vokaciji. Sa sve mantijom. Kaze on da voli da ispija alcohol sa mnom jer mu samo ja postavljam pitanja koja niko drugi ne pita. Svasta. Ja da znam sve sto on zna pa bila bih jebeni pop valjda. To sto su ljudi debili pa ga ne pitaju normalne stvari nije moj problem. Doduse, na svako drugo moje pitanje on se prekrsti, pogleda negde gore, ne dobije odgovor pa mi da neki svoj koji shvata. A ja sam veverica pa prihvatim. Vazi. Pitam ga za ljubav. Muskarac zena. On mi kaze: to je pateticna ljubav. Trenutak. Nebitno. Nevazno. Mi cemo da vaskrsnemo svi, Isus nam obecao.

Gledam ga, super je lik. Lepo se oblaci, kad ne nosi mantiju. A I posten je pop, nije pop mafijas dakle nije vecina u ovoj mojoj zemlji jebem joj mater. I smiren je, gotivim ga zbog toga. Ali ova glupost o ljubavi. Pa mislim se, jebem ti bas sve, kakvo bre vaskrsenje…necu cekam vaskrsnem da bih dobila to sto zelim. Ni da umrem necu. Necu jooos, necu josss, hocu da volim tog coveka, da on zna koliko ga volim, svaki dan da ga poljubim trista puta bez veze, da nas mrze ljudi koji ne umeju da se ljube. To hocu. Kakvo vaskrsnuce, aman covece, nek ti Bog oprosti, sta pricas.

On me provali, kao, pa se pere…ima ljubavi, ima, I ove pateticne, ovozemaljske….

Jes’ znas ti, a popadija krije pljuge kad’ ulazis na gajbu, ne znas ni da ti zena pusi…kakva je to ljubav, aman…sa sve molitvom pred spavanje.

A pita on mene, prethodno mi ugura u ruke molitvu tu istu, lepo pise pop, cirilica , pisano, pola mojih vrsnjaka n’ume da procita. Citaj, nagovara. Citam, sta cu…citam….

Sta mislis, pita? Otpija bejlis. Sta mislis ti, sta bi ti rekla sta je molitva?

Pa, ako cete iskreno, da mi plati crkva ja bih sela I mnogo lepse srocila molitvu. Al nece niko plati, jebeni kapitalizam. Ne svidja mi se. ja je nikad ne bi citala pred spavanje.

Pop me gleda. Ma nemoj, a sto?

Zato sto, jebi ga, Bog razume I non verbal. Imam ja molitvu iz srca. Nisam sjajan covek, daleko bilo. Imam vise mana nego vrlina, da ja znam. Ali, gledajte. Pravoslavlje me tome ucilo, a ucim pravoslavlje od trece godine. Znam kako se krsti I ko je svetac moje familije. Cini mi se da me Isus izveo na put tako da postupam ispravno. A ja postupam, osim kad ne userem. A Bog to zna, pa nije on budala, da mora sve da mu se crta I ove molitve jeftine, ja bih lepse napisala. Samo da mi daju lovu. Ne Bog, razume se, ali neki Vas sef ili kako to vec ide…..sto je do Boga meni dobro je, us’o mi u srce, pa tacno zna da nisam kvarna budala, iako sam budala. On to tolerise, vidim po sebi.

Pop me gleda, zapalila bih pljugu pred njim, nije smrtni greh, al ne smem prijatelj je mog caleta cale ne zna da pusim, makar se pravi, hriscanin je.

Tako ja poslednju utehu trazim kod popa da mi potvrdi da je hriscanski voleti drugo bice iako ti ceo svet govori da ne treba, ali tvoja dusa zna njegovu lepu dusu, pa je zrtva zarad viseg cilja opravdana, a ne sve one budale koje ti seru da tracis mladost I lepotu jer cekas nesto sto nemas (a decka nemas jer je birao cudne puteve gospodnje pa ga gospod malo sjebao taman kad je poceo tebe da voli) ali ne. pop ti kaze, kao izaslanik, mani se corava posla, kakva ljubav kakvi bakraci, zivi za vaskrsenje.

Taj bejlis ja licno mrzim jer je sladak I nikakav, samo ti bude muka od njega, pa sam jedva docekala da ga se ratosiljam sa sve bozjim izaslanikom I dodjem kuci da sama, na miru, pijem svoj viski.

I naravno, mislim o tome koliko ja volim svog decka kog nemam. Tako, pateticno, slusam njegove omiljene pesme I samo vrtim u glavi jednu recenicu:

“Dete, ja nikada nisam nikoga drzao za ruku. Ne umem ni da spavam pored nekog. Ni da zivim sa nekim. A tebe jedva cekam da vidim ujutru. Mrzim sto spavam, bojim se neces biti tu kad se probudim. Ja tebe dete, jebote, volim. Bas te volim. Samo se bojim da te ne izdam. Necu nikad namerno da te izdam, evo sad malo ozbiljno da pricamo, ti se uvek sprdas. Meni je samo u glavi da te ne razocaram. A moram da idem. Realno, sve mi govori da nece biti dobro, cim moram da odem od tebe. ako ne bude dobro I ako se to desi, samo te molim, nemoj da posumnjas u mene. Evo, ja sam ovo sa tobom. Ja sam ovaj covek. Ono drugo-nisam to ja. To su jebene pare. A ne volim pare, samo mora da ih ima. Jel znas. Jel znas. Jel znas.”

Znam, bre. Nema tog popa na ovom svetu, pod cijim god krstom da zivi I sta god zena krije od njega, koji ce da me ubedi da je ova ljubav beznacajna. Ok, slazem se – trenutak je. Ali je moj trenutak ovde. I nema tog coveka koji ce da mi u svojoj besmislenosti kaze da ja nemam ovaj trenutak ovde ili da mi ga izabere. Bio je, ali je prosao. Ili, cekaces mnogo godina ali neces cekati jer ljudi danas ne cekaju. Pa cekajte, vi!

Ko ce meni I njemu da objasni od vas sta je ono sto smo mi imali? To je toliko pateticno I prelepo da je dosadno pricati o tome. Meni bar. Ja sam samo to I cekala. Tu savrsenu dosadu. I koliko cu jos da je cekam, oprostite ljudi, Boze, pope (ljubim ruke) ali to je samo moja stvar. Cini mi se da tolicno biram, ne?

I napravila sam gresku. Nismo mi imali, mi imamo. I toliko sam drska da znam da cemo da imamo. Svakako ne vrlo prikladno za savrsenu crkvu, savrsene ljude I savrsenog boga, ali meni je toliko savrseno da bih sutra, ako zatreba, tom istom Bogu platila jedan bejlis da mu se zahvalim sto mi dao I ono sa njim bez bilo kakve naznake da ce ikada da se ponovi (jer Bog nema posla sa ljudskim zakonima) da bih mu platila I celu flajku. Tako da, molim lepo, hvala lepo, ljubav mora da se veze za patetiku jer je krajnje pateticno sto ja sada sedim sama I pisem, a onaj ko jedini treba da bude tu nije tu jer ne moze da bude zato sto je kreten, ali gde ces lepsu patetiku. Usudjujem se da zakljucim, veoma sigurno, da je patetika samo izgovor za banalnost, povrsnost I sirovost. Pravi covek, sa srcem I Bogom u tom srcu, koji se kapiraju bez verbala, nikada za lepu stvar nece pomisliti da je pateticna. Koliko god da postoji.

Makar I ovaj glupavi trenutak koji nije vecan. Moze biti da cu da volim istog decaka I kada vaskrsnem. Bas hocu. Sta cemo onda, pope? Najjace da cu da zaboravim. Ja od njega nikada ne bih krila svoju dusu, a kamoli svoje cigarete. steta je sto su pravi ljudi, od duse, voljeni, koji vole…steta je sto su takvi digli ruke od zivota. I tebe. I Boga. I ljubavi. A nije li ljubav sve to? 

napisala sam blooog, ima t,,r,,,p..ic paraaaaaaa

Moram da objasnim mojoj Jeleni da je prijateljstvo izmedju zene I zene moguce. Pre svega moram da objasnim da je ona MOJA jelena, a ne jelena mog prijatelja, iako je kao takva usla u moj zivot.l ne osporavam ovako njenu pripadnost njemu, samo tvrdim da je I moja. Naravno, moj prijatelj ne moze ni da ima devojku koja se meni ne bi dopala I koju ja ne bih zavolela, ali ako bih nastavila u tom smeru pricala bih o njemu, a to mi nije namera.

Dakle-u najkracem blogu koji cu napisati prvo isticem recenicu koju sam davno davno procitala I zapamtila…

“da bi jedna zena bila prijatelj drugoj zeni ne sme nikada da dozivi konkurenciju u njoj”

I to je dovoljno za mene I devojku mog prijatelja. Devojku, mog prijatelja. Mi smo, tako slucajno, dosle zajedno do toga da nikada jedna drugoj necemo biti konkurencija. I necemo. Zato sto, pre svega, Jelena je vrlo slicna meni. Samo malo manje upadljivo. Nije odrasla u Srbiji. Iako jedina kapira moje sale, u citavom drustvu. Ali, ne. nije nama dvema to ono sto nas je spojilo. Bar mi se cini…

Jelena je odrasla na drugom meridijanu. Ali, ista prica. Mama, tata, mladji brat. Vaspitanje. Obraz. Moral. Zivot. Covek. Sin, cerka. Cerka, sin. Veoma prosto, veoma slozeno-nadjemo se tako sto priznamo jedna drugoj da se ni same nismo snasle u datim ulogama, odnosno da smo se jako snasle u datim ulogama. Nikada jedna drugoj nismo priznale, ako se secam, ili ako se secamo. A mislim da se secamo. Genetika.

Jedino oko cega se jos ne razumemo je moja teorija da, ipak, zena zeni moze da bude najveci prijatelj. Ne muskarac. A muskarci su meni najveci prijatelji. I jeleni isto. Samo, ja sam odrasla u Srbiji. Jelena je imala srece…nije… ali, ja malo tih….jednu,dve…prijateljice….ne bih menjala za petsto pet prijatelja.  Iako se slazem I dalje. Muski prijatelj dragoceniji je od svih devojcica drugarica ovog belog sveta. Posebno za zene poput nas. Koje ne interesuju maskare, firme, automobili, racuni, letovanja…hvala nasim tatama na svemu tome ujedno I lekcijama da to ne cini coveka.

Dakle, jelena, ovaj blog za tebe, jer:

- samo dve zene mogu u 6 ujutru da pricaju o muskarcima koje vole, a koji ne umeju da rese problem, pa njih dve preuzimaju na sebe resavanje istog, jer one mogu. Ne zato sto misle da su pametne, nego zato sto imaju ono sto ti muskarci nemaju-cinjenicu da u resavanju problema ne sme da prevlada muski razum nego zensko srce.

- samo dve zene mogu da naprave dobru atmosferu u kafani, ako su svi muskarci za stolom sjebani

- samo dve zene mogu da naprave da svi budu sjebani za stolom u kafani, ako su svi muskarci za stolom veseli

- samo dve zene mogu da sede muskarcima u krilu, ako je guzva u taxiju

- samo zena zeni moze da pokaze brus u torbi koji je skinula pre pet minuta u toaletu, a da naidje na potpuno razumevanje, bez ijednog lascivnog komentara

-samo zena moze zeni da kaze…da, taj decko tebe jako voli, a da ne bude njegov ortak..zena, iako je njegov ortak, ipak je zena…da, on tebe jako voli, ortak zena.

- samo dve zene mogu da ubede sve muskarce za stolom da cekaju novu godinu onde gde one hoce

- samo zena koja ne veruje u zensko zenska prijateljstva moze da razume zenu koja ne veruje u zensko zenska prijateljstva. To jest, samo zena koja je prosla I prolazi mnogo divnih muskih prijateljstava moze da kaze zeni da stvarno nije samo muska stvar ako ti neko kaze: “u pola noci, pola noci….” Bez sujete, price o maskari, momcima ili nekoj gluposti….samo onako, ljudski. Muski. Zenski. Jer je stvarno bas moguce. Ne uvek, naprotiv. Uglavnom nikada. Ali je moguce. Nekada, pokatkada. A ako jeste-onda nema muskarca druga koji moze da ti da ono sto moze da ti da zena drug. Nikako.

Ne bih ovo ni pisala da me ne prozivas u kafani da sve strpam u blog. Ne bih ti ni posvetila blog da mi nisi pokazala sta imas u torbi. Najmanje bih sve ovo radila da ne mislim da smo prijateljice, ali onako ti I ja nekako, spontano,polako ali sigurno… bez muskih prijatelja….u svakom slucaju, koliko se radujem mom drugu, mnogo vise se obradujem njegovoj jeleni…ili mojoj jeleni…a to je opet ista stvar…zavolecu te vise nego njega!

Dakle, postoje z z prijateljstva, mada, ogradjujem se….i ispravljam onaj citat koji sam nasla….

Ja mislim da zena zenu moze da voli ne samo ako ne vidi konkurenciju u njoj nego ako u njoj vidi osobine koje ceni kod muskarca. Dakle-zena koju ja gotivim mora da bude laf, mangup, kavaljer I gospodin, ali pre svega dama…mudra, nacitana, sposobna , vedra, zanimljiva I lepa. Znaci-sve to mora da bude. A, dobro je, tu si, sa svim tim…zato, izvoli blog, da me ne prozivas za blog, bolje me pustis da pisem o trenutku nego da ti pricam o svom ljubavnom zivotu. Pa da vidis sta je muka.

Ostaje nam jos samo da ne pricamo proste I ruzne reci I bicemo prave dame. Iako smo onako, bas neki ortaci. I bas mi je drago sto je pao izbor na mene da upisem one 22 cifre za novogodisnju noc………..one su te dovele u moj zivot. Sutra ti pricam o novoj maskari…..ako se setim da je kupim. 

-

MAMI I TATI. UMESTO HVALA ZATO STO SU USPELI U SVEMU

Kada bih sve I nista, pricala I ne pricala, ja najradije sednem sama. A tesko priznajem jer me malo ko razume. Pokusala sam da objasnim Ani I Miti, nisu skapirali. Bice da me jako vole. Znam.

Ja sam od ljudi koji ne vole svoje rodjendane. Ne da ih klasicno ne volim, kao sto ne volim pihtije, Partizan, kukavice, luzere, policajce ili nuzdu. Ne tako. Rodjendane ne volim drugacije. Nekako stidljivo. A nisu krivi moji roditelji, babe, traume iz detinjstva…ne. imala sam ja najdivnije rodjendane na svetu., zelelo bi ih svako dete. Voljene rodjendane. Voljenog deteta. Trudili se svi. Mama mi uvek pravila torte. Ja sam dete inflacije. Nekih sestih decembara nije bilo puno toga kod nas u kuci, ja sam uvek imala tortu. I to ne bilo kakvu..ne. imala sam najlepsu tortu od sve dece. U toj torti bila je ljubav moje majke. Nekada se pitam kako da joj objasnim koliko mi je tada pravila I napravila svet ovakvim kakvim ga ja danas vidim. A nikada ne znam. Mozda bi samo trebalo da joj kazem: znam koliko je tesko bilo napraviti “musavka” za moj deveti rodjendan, znam da si bila budna celu noc I znam da si pozajmila pare da bih ja bila srecna tog jutra mog dana. Ali mozda I ne bi trebalo, moja mama zna da ja to znam, a sto je najbolje zna I da tada nisam znala nego da sam shvatila. Nekako. Zato je I ponosna svakog sestog decembra. Nekada je prosto glupo izreci osecaj. Meni uglavnom jeste. Ako ga kazem nema ga. Lazov sam. Nije to tema. Moj tata. On je mami bio tajni saveznik u musavku. Nikada direktno. Verovatno kroz tajno ubacenih 50 maraka. To njih dvoje znaju. Ja tvrdim jer ih vidim danas…da nisu tada znali da se razumeju ne bi se onomad onako lepo smejali jedno drugom. To mene cini ponosnom. Mada me tata precenjivao, cini mi se. Oprastam mu jer znam da to sve tate ne rade svojim devojcicama. Tati je bila poklonjena moja prva petica iz matematike , srpskog, biologije. Zbog tate se bilo tuzno zbog prve dvojke. Tata je hteo da njegova cerka bude sve. Cerka je dobila prvu violinu. Ne ume da je svira, ali valjda I danas sa svojih skoro trideset voli sve kafanske pesme sa violinom. Moja cerka ce morati da svira violinu svom dedi.

A mozda ne volim rodjendane jer su oni kradljivci vremena. Ili jos gore-opominjac. Sabirac svega. Sta je bilo, sta je moglo, sta ce da bude, sta nece, sta mozda hoce, a mozda nece. Mozda sam oduvek izvlacila ovakav zakljucak, a bice da nisam. Rodjendani su lepi. Cisti su. Tu su da ti pokazu ko si danas. Da pozelis sta bi voleo da budes. Sto se mene tice, tu se poklapam. Tek nocas. Na pragu svojih 27 znam ko sam. Sta cenim, cemu stremim. U sta verujem, od cega sam se sklonila. Zasto verujem u Boga, zasto verujem u sebe, zasto se ne smejem onome cemu sam se smejala pre samo godinu dana I zasto nemam nijednu zelju sada. Sve su mi tu. Moje, ispunjene. Imam ljubav. Imam sebe. Imam mamu koja je pravila musavka I tatu koji je kupovao violinu. Decka zbog koga zelim da odrastem. Ne sasvim, ruzno je lagati za rodjendan, ali toliko da njemu bude lepo. U principu, imam trenutak u kome znam da sam jako voljena. I to je mozda razlog zbog kog bih mogla da zavolim svoj rodjendan. Onako stidljivo.

Mozda je moj rodjendan jedini trenutak u kome ja mogu da napisem (nikako kazem) da nema mesta za sve sto zelim neka mi se ostvari. To su me naucili mama I tata. Malo sam kasno shvatila sta su mi pricali, ali sam shvatila. Desavace mi se ono sto zelim I za sta se borim. Ja sama sebi zelim, za svoj rodjendan, da ne izgubim ono dete u sebi koje se radovalo musavku, da to dete kada treba bude zena od 27 godina koje ce znati kada to dete mora da se sakrije, da uvek stezem ono sto sam povukla iz kuce-saznanje da pravog coveka pravi karakter, borba, snaga I vrlina. Zelim jos, sama sebi, da mi drug bude sreca pa da ne bude bas puno losih dana.  Zelim sama sebi da ljude koje volim vidim srecne I zdrave. Da se smejem sa njima, da uzivam sa njima, da se svadjam sa njima I da znaju koliko ih volim.

Zato, hvala. Hvala mom tati koji je napravio devojcicu-sina, sa muskim karakterom I zenskim manirima. Hvala mu sto sam od njega naucila, svesno ili nesvesno-da se obraz racuna. Da devojcica mora da bude prvo covek pa tek onda zena. Tata, cerka ti je covek. Hvala mojoj mami koja je napravila devojcicu od devojcice, koja cita knjige, voli poeziju,  voli umetnost I voli ljude. Mama, cerka ti je zena. Hvala lekcijama od kojih sam manje devojcica, vise covek I hvala lekicijama od kojih sam vise covek a manje devojcica. Nije to sve nekako lako, a nikada mi zelja nije ni bila dok gasim svecice da bude lako. Zelja mi je uvek ista. A nisam je ni prvi put pozelela slucajno…

Zelim da I sledeci rodjendan budem ovoliko voljena I ovoliko volim. Zelim da ljudi koji me vole osete I znaju moju ljubav. Ako imamo to, imacemo sve. Hvala mami, tati, bratu, porodici I prijateljima za svu ljubav koju imam. Meni vise ne treba. Sve preko toga cu uspeti sama. I bilo ko. Sve dok, na taj svoj jedan dan u tih 365 smes sebi da kazes da si, ipak-covek. Pa cak I onako, stidljivo….

MANJA DELI

-Hajde, pocnite vec jednom, bio je nestrpljiv mladic. Izgledao je kao da ima oko 30 godina. Gledao je u starca svojim sitnim ocima, stegnuo je zube I blago se povio ka njemu. Starac je cutao I mesao karte.

-Pocnite vec jednom, zuri mi se. Svestan sam da ce mi izgleda uvek biti ovako, napravio je pauzu, izvadio  jos jednu cigaretu, prekrstio noge I povukao dim. Uostalom, je li mi ovo neka vrsta kazne? Ova tisina? Svi pre mene su isli mnogo brze, meni se cini da sedim ovde vecnost. U trenutku je pomislio koliko je glupo to sto je izgovorio. Ucinilo se da se malo I nasmejao. Starac je cutao I mesao karte. Dim je isao pravo u njega. Nije se obazirao. Ne razumem zasto kazu da je tisina bolja od reci, nastavio je mladic. Nikada ona meni nije bila jasna. Ne volim je jednostavno je ne volim. Ne mogu da izdrzim sam sa njom ni tri minuta. Takav sam covek. Volim buku. Vi to ocigledno ne razumete. Raspitivao sam se ja kakvi ste Vi, samo da znate. Ali ko ce da mi kaze. Niko ne zna. Samo cutite I mesate te karte. Ali obecao sam sebi. Obecao sam nekoliko puta, dobro, ne bas sebi nisam nikada sam sa sobom pricao  o tome, ali tako se kaze I kada se obeca nekom drugom. Nateracu ja vas da mi kazete sve. Da, da. Sve, dobro ste me culi. Mladic se zaturio u stolicu, podigao jednu ruku preko naslona, malo rasirio oci I ucutao. Zagledao se u starca.

-A vi nikada niste ni cigaretu zapalili. Uzeo je paklicu. Vi ne znate kakva zadovoljstva propustate. Ne gledate ljude u oci. Ne interesuju vas njihovi zivoti. Po ceo dan, na takvog coveka vi meni licite-da vam kazem, po ceo dan vi mozete da sedite I mesate te karte. Hajde, hajde, evo, uzmite jednu cigaretu, podigao je levu obrvu I nacerio se zabacivsi glavu u desnu stranu.

Potpuno neocekivano starac je zastao na trenutak, pruzio ruku I izvukao ponudjenu cigaretu iz paklice. Mladic je zanemeo. Otkako sedi tu prvi put je cuo starcev glas.

-Pa dajte mi I sibicu, molim vas. Ovako izgleda kao da me provocirate.kao da zednom u pustinji dajete najfiniju casu, ali praznu. Mladic je bez reci dodao sibice starcu.

-Kazite mi, sta mislite. Zamislite coveka koji uziva u duvanu. Pusenje mu predstavlja jedno od najvecih uzitaka. Slast kojoj se predaje celim bicem. Dvadeset godina. Svakoga dana, bez izuzetka. Kako biste opisali stanje takvog jednog coveka koji kod sebe ima punu paklicu cigareta, ali nikakvu mogucnost da ih ikada vise zapali? Sta vam prvo pada na pamet? Kako se on oseca?

- Ljutito. Ocajno. Bespomocno. Zamiljam sebe u toj situaciji. Da, tako bih se osecao. Mozda na kraju I tuzno. Plakao bih. Da, sigurno bih u nekom trenutku dubokog ocaja I zaplakao. Pa ja sam strastveni pusac. Odbijam da svoje cigarete dozivljavam kao svog neprijatelja. Neka puste oni tu pricu o stetnosti. Meni prijatelj pruza zadovoljstvo, ne neprijatelj. Ne bih se ja bavio mnogo sta ce biti kada bude. Pa nas dvojica to vrlo dobro znamo. Nema tu mnogo mudrosti, nasmejao se mladic I krenuo po novu prijateljicu. Starac je mesao karte. E, posle tog placa, skupio je ionako sitne oci, povukao dim, pogledao u starca I presudio:posle tog placa bih se pomirio sa tim da jednostavno nikada necu dobiti sibice. Moram vam priznati, ocekivao sam teze pitanje. Opet se nasmejao. Sta biste vi uradili?

-Ja ne uzivam u cigaretama. Meni je svejedno.

-Dobro, ali stavite se recimo na moje mesto. Ocaj? Bes? Ljutnja? Da li biste I vi zaplakali? Opet cutite. Pa to je jedno od najlaksih pitanja. Nisam navikao na tolike pauze, posebno ne u ovakvim situacijama. Da pitam coveka: sta ces ti prijatelju sa svojim zivotom on bi cutao, ali da ga pitam sta bi ti, kada bi ti se moglo sa mojim zivotom-e tada bi odgovorio kao iz topa. Takvi smo mi. Vazda pametni u tudjoj glavi.  I to ne samo sta bi sutra. Nego I sta bi juce, sta bi danas I sta bi trebalo sutra, ali nece cak ni to jer moze se I drugacije. Sasuo bi mi u lice za tili cas. Nemojte me zato stavljati u neprijatne situacije na koje nisam navikao, nakezio se, opet stavio ruku na naslon stolice I povukao dim. Budite iskreni, sta biste uradili na mom mestu?

-Biraj kartu, starac je spustio spil na sto. Svaka karta bila je razlicite boje. Pazljivo ih je spustao da se ne vidi sta je sa druge strane. Izvoli, promesaj ako zelis.

-nema potrebe, mladic je jedva docekao. Sve vreme znam koju cu da izaberem. Tu tamno crvenu.

Starac je izdvojio tu kartu, ustao I protegao se. Mozes da ides, rekao je. Mladic je skocio sa stolice I posao prema masivnim belim vratima. Taman je krenuo da izadje, ali se setio. A sibice? Znam. Plakali biste I Vi. Zato niste hteli da kazete. Vas je sramota. Mene nije, u tome je razlika. Ali sramota vas je jer stalno cutite. Treba da pricate I sa drugima. Da vidite da ima jos takvih, da bi svi makar bili nesrecni neko vreme, ako bas insistirate da ste toliko drugaciji od nas I da nemate suze. Mada, kada malo bolje razmislim , glupo je plakati. Kada je kraj onda je kraj I tu je kraj I mudrovanju.  Dakle, prestao bih da pusim sa tugom ili bez nje. Dovidjenja I hvala Vam. Mladic je izasao. Starac se vratio u stolicu, skupio karte, otvorio fioku, izvukao punu paklicu cigareta, podigao noge na sto, zapalio I povukao dim. Stavio je Tom Waitsa na gramofon.

Obozavam ovu pesmu, rekla je I pokazala konobaru da bi zelela jos vina. Ko bese peva, uvek zaboravim?

-Tom Waits, promrmljao je I nervozno joj pripalio cigaretu. Nije mogao vise da je slusa. Zeleo je samo da ode kuci, ne zna ni zasto je pristao da dodju na glupu veceru uopste, ali vise ni to nije bitno. Po svaku cenu je zeleo da sto pre izadje Iz zagusljivog restorana. Ne podnosi dim ni pusace. I ona smrdi. Kosa joj smrdi, ruke, odeca. Sve. Ceo stan im smrdi na njene cigarete. cela ulica, ceo grad, drzava I cela planeta smrde na njene cigarete.

-Hoces li ikada prestati sa tim, nije mogao da precuti.

-Ne. Neko potpitanje mozda? Nasmejala se I otpila guljaj vina. Vec je navikla na ovakve trenutke, dugo su u braku. za deset godina zajednickog zivota znala je kada ne sme puno da prica. Znala je da ce joj jedini saveznik biti tisina. On je inace tih covek. Malo prica. Ne voli da razgovara sa ljudima. Uvek je u svojim mislima. Njeni ga zbog toga ne vole. Odsutan je, nezainteresovan. Ne daje se ljudima, ne trazi ljude. Obucen je u tisinu.

-nemam potpitanja. Zvacu konobara za racun, kasno je.

Ponovo se zatvorio. Mislila je da ce ova vecera mozda biti drugacija. Zapalila je jos jednu cigaretu. Oduvek se pitala kako je moguce da toliku kompaniju sa nekoliko hiljada zaposlenih napravi covek koji stalno cuti. To nikome nije bilo jasno. Tajnu je znao samo on. Jednom joj je rekao da ne valja puno govoriti. Ni cesto. Da samo covek koji ume da cuje tisinu ume da cuje sebe. A I druge.

Seli su u kola. Ona je vozila, on je gledao grad.Pljustala je kisa. Znala je da on ne sedi na mestu suvozaca. Znala je I gde sedi.

Mala planinska kuca, jezero. Nigde zive duse, tisina grmi. U kuci se cuje Tom Waits.

–Obozavam Waitsa, kakav odvratan glas, cini mi se da mogu da umrem od toga koliko je to grozno I predivno u isto vreme, zaletela se  I zagrlila ga. Smejao se I gledao je. Ozenice ljubav svog zivota. Jos tog proleca, kada je usla u tamno crvenoj haljini odmah je znao. I danas je on glavni vic u drustvu. Utanjenim glasom, prijatelji neretko umeju da ga citiraju: “kada je pravo covek odmah zna, ali ne pitajte me kako zna. Zna svakim delom sebe u najmanjem delu vremena, siguran je isto toliko koliko je siguran da je ziv I da dise. A sta me opet pitate kako? Pa ne znam-tako lepo, kao sto znam da me boli glava, da mi krce creva, da me svrbi kada me ujede komarac, kao sto si ti osetio da je on malopre prdnuo, a on da ti jutros nisi oprao zube. Eto, tako znate , a kada vam se desi znacete jos vise” Dok ona igra po kucici na jezeru opet je znao. Isto kao I prvog dana.

-“ej, dete, ode mi svet ako me zajebes.”

-“nikada.”

Zasto je njenih nikada moralo da bude klise. Zasto je njenih nikada trajalo 2 godine. Zasto je od tada proslo celih jebenih trideset godina a nijedna noc da nije pomislio na nju. Zasto nije ljut na nju, zasto je ne mrzi, zasto sada ova njegova idiotska zena pali novu cigaretu. Okrece se prema njoj, otima joj upaljac Iz ruke I otvara prozor. Zena pusta volan, krece da povrati upaljac, krivina se stvorila niotkuda. Bas kao I kamion. Sve je trajalo manje od 5 sekundi.

Cuje se Tom Waits, otvaraju se velika bela vrata.

-starac  sedi, mesa karte. Udjite, sedite, dobacuje.

-mladic ulazi, seda preko puta njega.

Cuje se samo dodirivanje karata. Tisina je teska, jaka I crna. Pritiska ih, povija. Nikog ne dobija. Starac nastavlja da mesa karte. Moze da prodje i vecnost, pomisli,  dok ovaj mladic nesto ne kaze. Sam sebi se nasmejao na tu glupost. 

-zapalite cigaretu, slobodno, ponudio je starac.

Decko se namrstio I odmahnuo rukom. Ne, hvala, ne pusim. Izgledao je kao da ima oko trideset godina.

-ko bi rekao. Vise ima danas pusaca nego nepusaca. Posebno tako mladih, poput vas. Dobro, ako se predomislite tu su vam cigarete, na stolu.

Mladic je malo rasirio sitne oci I vratio se svojoj tisini. Starac im je na kratko prekinuo druzenje.

-ostao sam ti duzan nesto. A ja ne volim da dugujem.nastavio je da mesa karte…

Mladic se ukocio na stolici I gledao mrsavog coveka. Sta prica? Je li poludeo? Kome duguje?

-ne dugujete vi meni nista, gospodine, ne znam o cemu pricate. Umoran sam, slabo sam spavao ovih dana, ali znam da mi niko nista ne duguje niti ja nesto dugujem.

-hvataj ove sibice, starac se pruzio preko stola I bacio kartonsku kutijicu mladicu. Zajebana je stvar kada ih covek nema. Moze se I bez njih, naravno, ako pricamo o vatri. Nije pronadjena zahvaljujuci sibicama, ali da ti ne pricam sada o tome. Zajebano je kada nemas sibice a pusac si. Ne da nemas cigarete. naprotiv. Da ih imas I to mnogo. Ali dzaba. Ne moze cigareta bez sibice. Ne vredi nicemu. Osusene travcice u parcicu papira. I, sta ce covek sa tim? Kako koji…vecina bi, koliko ja poznajem ljude, a slabo ih  poznajem,  pokusavala na sve moguce I nemoguce nacine da dodje do vatre, ali kada bi shvatila da je nece dobiti jer ja ili neko iz ove kuce ne da I da njih niko nista ne pita na kraju uzela I pojela sve te travcice sa papiricima, svojim noktima I delom garderobe. Opet, nisu svi ljudi isti.Druga grupa su ljudi poput tebe koji su ubedjeni da mogu da uzivaju, predaju se, naviknu na nesto do svog najmanjeg  atoma I onda da, manje vise lako izadju iz toga, sa tek ponekom suzom na racunu. I, pazi, to jeste moguce, ali znas ko to moze. To moze samo onaj ko je shvatio ono sto ja tebi dugujem. To su ovi treci. Ja tebi dugujem odgovor. Covek koji poznaje sebe I svoje granice trazice te sibice kao lud. Sasvim lud. Svuda I uvek. Onda imas dve mogucnosti. Starac je napravio pauzu, privukao pepeljaru I pripalio cigaretu. Mladic je izgledao kao da se dosadjuje. Prva mogucnost je da se radi o coveku koji je svestan. Koji se ne plasi. Sebe, drugih, zivota sa sibicama ili bez njih. Nece mu biti lako, ali ce da predje to polje. Posle mozda dobije upaljac, mozda ne. to je druga prica. Druga mogucnost je da se radi o nesvesnom coveku. Siromasnom. Brzom. Povrsnom. Ne losem coveku, naprotiv. Evo, u tvom slucaju, jako dobrom. Ali nespremnom. On ce ceo zivot zaliti za sibicama, cigaretama ili tamno crvenom haljinom. Mladicu su zasijale oci. Tamno crvena haljina. Zasto mu se znoje dlanovi. Gde je video tamno crvenu haljinu. Ne seca e. mozda je nesto sanjao. Nije bitno. Starac ga je uporno posmatrao.

-sta mislis o ovoj pricici, povukao je poslednji dim I ugasio cigaretu.

-Iskreno, ne zanima me mnogo. Prvo jer nisam pusac, a drugo jer prica moze da ima neki logican zakljucak. Ne kazem da ste morali da skratite, ali kazem da ste mogli odmah pravo u glavu. Jer ja to razumem I bez sibica. Cudno mi je sto ste bas uzeli tu komparaciju, ali verovatno imate neki jako dobar razlog. Ne bih se ja mesao u vase izbore. Prvi put se malo nasmesio. Cesto kada sam sam, sto je, trudim se, dobar deo vremena mog boravka ovde I sam shvatam puno toga. Ali samo posmatrajuci. Svestan sam da ne mogu, cak ni tako, mnogo da iskorigujem okolnost. Mozda nimalo, ali ne bih o tome. Posmatram da bih iskorigovao sebe. Zato zastajkujem . necu ja da sredjujem haos, nije to ni moguce. Necu ni da divljam I da pravim haos, to je moguce ali bi mi dosadilo kad tad. Ja bih da radim I jedno I drugo. Samo to mi je izazov. Shvatate me, pricam o svom haosu I malo doduse I ovom nekom oko mene. Ali, molim vas, kazite mi odakle vam ideja da se mi znamo I da vi meni nesto dugujete. Ne prestajem da razmisljam o tome. Ja vas prvi put u zivotu vidim I prvi put sam ovde.

-“izvucite kartu. “

Mladic se nageo I izabrao zelenu kartu. Starac je ustao, pruzio mu ruku I pozeleo srecan put. Vrata su se zatvorila. Izasla je starija zena.

-“to je bio momak bez sibica?”  nasmajala se prisla starcu I sela mu u krilo. Pojacali su muziku.

-“da, stigao je tacno na vreme. Nisam ga dugo zadrzavao ovaj put.”

-“sta si mu sada dao”, pitala je zena. Otvarala je flasu viskija. Sipala je I sebi I njemu casu. Nisu stavili led.

-“isto kao I prosli put, nazdravili su , ljubav…nasmesio se starac. Samo ovoga puta uzvracenu. Napreduje. Sledeci put ce dobiti I lovu. Ko zna, ako se pokaze mozda ga usere I neka igra na srecu. Ali ko zna u kom  izvlacenju.” Poceli su da se smeju, spustili case I otisli u spavacu sobu. 

Visoka devojka otvorila je vrata restorana. Svi muskarci I sve zene su pogledali u nju. Oni nisu bili tu. Nije ih videla. Nije ni usla, a znala je za kojim stolom on sedi. Jednostavno je znala. Kao sto znate da vam se piski. Eto, tako. Bas kao sto je znala da joj odlicno stoji zelena haljina koju je jutros kupila za prvu veceru sa njim.

 MILENA PETKOVIC